Legenda iz Vojvodine

Evo ti jedna priča iz severa Vojvodine.

Priču mi je ispričala majka posle smrti njenog oca.

Priča počinje nekih 40 godina unazad. Elem kao i svi na selu u to vreme, moj deda je imao dva konja koje je obožavao. Dosta krupni, snažni muranski konji - Mirza i Liska. Nikada nije rekao odakle ih je nabavio. Svako jutro kada bi otišao u štalu zatekao bi čudan prizor. Grive na oba konja su bile upleten oko jednog struka slame i to na čudan način. Bez vezivanja, bez ičega da ih drži, stojale su tako upletene. Na dodir su se odmah rasplele i vlat slame bi pala na zemlju. I to se dešavalo svako jutro, godinama. Jedno veče se probudi on i pogleda u sat. Ponoć je prošla, napolju mesečina, sjajno skoro kao dan. Obuče se, izađe i zaputi se pravo u štalu. Kada je stigo da ulaza, zastao je uplašen. U štali su bile tri devojke oko kojih je blistala bela svetlost ( tako ih je on opisao). Jedna je držala jabuku koju je u tom trnutku davala konju dok su druge dve pravile pletenice od slame i grive. Kako je on zastao u dovratku tako su se i one okrenule prema njemu. Devojka koja je držala jabuku je samo pokazala prstom prema njemu. Nije čuo nikakav zuk ali je u mislima čuo: Odlazi!!!. To jutro ga je supruga zatekla obučenog u krevetu u nekoj vrsti transa. Nije mogao da govori niti da se pomera. Bio je i lekar koji nije znao šta se događa. Treći dan je ustao kao da se ništa nije desilo ali od tog momenta nikada posle 9 sati nije izlazio iz kuće. Inače ovu priču je ispričao mojoj majci par meseci pre svoje smrti. Inače, kada sam odlazio na raspust kod njih, strogo mi je bilo zabranjeno da izlazim iz kuće posle 9 sati uveče !!!